Potresna ispovijest Vesne Trajilović

"Bila sam dijete kad se mama ubila na moje oči, ona nema ni krst ni spomenik!"

07:48, 15.07.2020.
Izvor: Blic
Bezbrižno djetinjstvo prekinula joj je velika tragedija. Vesni Trajilović (25) iz Vranova, kod Smedereva, ubila se majka na njene oči. Tada je imala samo sedam godina i nije znala šta se dešava. Tu je počeo sunovrat porodice, a ona je zahvaljujući djedi završila u hraniteljskoj porodici.

- Bila sam jako mala, imala sam sedam godina. Bila sam u kući sa majkom, i ona je izašla do dvorišta, nisam znala šta se dešava. Uzela je otrov kojim se poliva voće protiv štetočina, sipala ga u jogurt i popila. Sjećam se da sam gledala, kako joj ide pjena na usta, i kako umire. U jednom trenutku je došla hitna pomoć i iznijeli su je iz kuće, tada sam je posljednji put videla, ostala mi je samo jedna fotografija, i to je sve što imam od nje. - počinje svoju tešku životnu priču Vesna.

- Imali smo velikih problema s ocem alkoholičarem. Počeo je da pije sa 15 godina, i od tada do danas, nije prestajao. Vraćao se kući modar od batina, spavao na ulici, a lijepa riječ od njega, za mene je bila samo mašta. Poslije smrti majke, ostala sam sa babom i djedom. Otac nikada nije bio kući, oni su pazili na mene. Nisam imala ništa, bila sam željna svega. Rođendani, ekskurzije, nove patike, a nerijetko i parče hljeba - svega sam bila željna.

- Pošto nismo imali ništa, bili smo jako siromašni, morala sam da idem na deponiju i da skupljam staro gvožđe kako bismo imali nešto da prodamo i kupimo hljeb. Prije ili poslije škole, ja sam bila na deponiji, i rovarila po smeću. Svi moji drugari iz škole dolazili su da bacaju đubre, a ja kada ih vidim, samo kažem sebi - stani iza kontejnera, da te ne vide, bilo me je jako sramota - priča kroz suze Vesna.

- Svakodnevna fizička i psihička maltretiranja od strane oca kada se u nekom trenutku pojavi kući, i život koji smo živeli doveli su me do ruba propasti. U srednjoj školi, kada sam imala 16 godina, pobjegla sam sa časova, napila se i otišla na Smederevsku tvrđavu. Tamo sam polupala staklenu flasu i prerezala vene. U glavi mi je bilo samo jedno - za koga ja živim?.

- Poslije mog pokušaja samoubistva, deda je alarmirao Centar za socijalni rad, koji je istog dana došao po mene. Sjećam se kako su ušli u dvorište, i rekli babi da mi spakuje stvari. Uzela sam svoje stvari, a s dedom sam se mimoišla na kapiji, on je došao kući u trenutku kada su me izvodili - te scene nikada neću moći da zaboravim. Počeo je da plače, a ja sam u sebi rekla, hvala ti deda. On je bio stariji čovjek, i morao je da nađe neko rješenje za mene, sada kada sam starija, razumijem u kakvoj smo situaciji bili - priča Vesna.

- Kada sam stigla u hraniteljsku porodicu, osjećala sam se jako čudno. Bilo me je sramota, da sjednem, legnem, i da jedem. Noćima sam imala košmare, i budila se u znoju. Vodili su me kod ljekara, i imala sam svoju terapiju koju sam pila. Oni su bili jako dobri prema meni, ali ja nisam mogla da se opustim, ipak to nije bio moj dom.

Poslije nekoliko mjeseci, upoznala sam jednog dečka, mog sadašnjeg muža. Otišla sam kod njega, i dogovorili smo se da ostanem tamo. Pozvala sam ljude kod kojih sam bila, i saopštila im da ja ostajem kod njega, oni su se složili, ali morao je da se složi i Centar za socijalni rad, jer sam ja u tom trenutku bila maloljetna. Oni su takođe dali isti odgovor, i ja sam ostala kod njega da živim. Od tada se čujemo povremeno, ali nema jakih emocija, ja sam im zahvalna na svemu, i rado se čujem sa njima - kaže djevojka.

- Imam troje djece, ali ima rana koje nikada neće da zacele. Ja sam osoba koja nikada nije imala pravu porodicu. Meni fali zagrljaj, poljubac i podrška. Nikada nisam slavila rođendan, paketić za Novu godinu sam dobila samo jednom, i to od socijalnog. Nikada nisam imala pažnju nekoga dok nisam upoznala svog supruga. Znate, jako boli kada nemate nikoga oko vas, kada se osjećate prazno i samo - kaže Vesna.

- Poslije svega što sam preživjela, ostala sam čvrsto na svojim nogama. Ne želim da dozvolim da budem kao ljudi koji su bili oko mene. Želim da budem prava majka i da svojoj djeci pružim sve. Ja imam troje djece i oni će imati od mene ono što ja nikada nisam imala, a to su ljubav i podrška.

Jedina želja koja mi je stalno u glavi jeste da podignem spomenik svojoj majci. Moje majke se ne sjećam, ali me duša boli kada joj odem na grob, a ona nema ni krst ni spomenik. Finansije su ono što me muči po tom pitanju, ali kada bih to uspjela da uradim, mirno bih spavala, i tada bi se otvorila nova stranica u mom životu - završava ispovijest Vesna Trajilović.